Uređenje planine
Planinari su, prirodno, vezani za planinu. Na njoj provode veliki deo svog slobodnog vremena.Ona im je, na neki način, drugi dom, pa se oni prema njoj tako i odnose. Uređuju je, održavaju, čiste, a ona im svojim lepotama vraća istom merom, jer im omogućava da se, bar povremeno i privremeno, vrate prirodi. Šta to vraćanje prirodi znači za čoveka, posebno onog koji živi u velikom gradu, nije moguće opisati. To se oseća. Svaki planinar, kad-tad, to oseti, pa zahvalan planini za to oseđanje, zauvek joj ostaje privržen.
Ali, planina može da bude i opasna, ponekada i surova, posebno za neiskusnog čoveka nenaviknutog na njene ćudi. Planinarima je to poznato, pa se na razne načine organizuju i opremaju da bi izbegli te opasnosti ili ih bar smanjili do podnošljivih granica.Opasnosti su različite, pa i odgovori planinara na njih, ali jedno je sasvim sigurno - lepote, kojih je na planini tako mnogo, najčešće nije moguće odvojiti od opasnosti. Ta veza, možda je baš ono što čoveka najviše privlači.
Planinarstvo je masovan sport koji okuplja ljude različitih uzrasta: od sasvim male dece koju roditelji nose, do časnih starina kojima je pomoć mladih često potrebna. Jer, svako ima pravo da doživljava prirodu na neposredan način. Zbog svega toga planinari su primili na sebe jedan plemeniti zadatak: da uređuju planine. Na izvršavanju tog zadatka oni su ulagali, a i danas ulažu dobar deo vremena koje provode na planini. Mnogo je nesebičnog rada već uloženo, a ulaže se i danas, ali rezultati, mada vidljivi, još nisu onakvi kakve bismo hteli. Čini se da se nismo organizovali na najbolji način. Ovi napori najčešće su kampanjski, a organizuju se oko nekog konkretnog posla. Tada se obično angažuje veliki broj planinara, ali kao da nismo dovoljno jaki da istrajemo, pa broj angažovanih brzo opada i svodi se na nekoliko upornih koje, obično, nazivamo entuzijastima.
Svako planinarsko društvo ima takve pojedince, jer su oni aktiv koji održava društvo. Bez njih društvo postepeno zamire i gasi se. Planinarstvo bez njih, prosto ne bi bilo to što jeste, a njihov ukupan broj i nije tako mali kako se čini, jer su rasejani po društvima i malo znaju jedni o drugima.Objedinjavanje njihovih napora bilo bi vrlo delotvorno za planinarstvo.
Uređivanje planina je naš zajednički zadatak koji nije moguće ostvariti pojedinačnim naporima. Ali, ni planinarska društva,ma kako jaka bila, ne mogu uređivati sve planine koje posećuju. Neka podela rada i objedinjavanje napora nužni su. U tom cilju, mislim da bi Planinarski savez Srbije trebalo da organizovano odgovori na neka pitanja kao što su: šta se smatra uređenom planinom i ko je zadužen za koju planinu? Kada se odgovori na ova pitanja naši napori neće više biti tako razjedinjeni, a rezultati tako haotični, kao što su danas.
Pojedinac ne može davati odgovore na ova pitanja, pa ni ja, ali mislim da mogu da ukažem na neke probleme i da kažem u kom pravcu se kreću moje misli. Mislim da se uređenom planinom može smatrati ona koja ima sistem uređenih i obeleženih planinarskih staza koje omogućavaju bezbedno kretanje, uređene objekte koji omogućavaju kraći ili duži boravak i uređene objekte za vodu koji omogućavaju uredno snabdevanje zdravom vodom za piće. Insistiranje na sistemu planinarskih staza nije bez razloga, jer staze, ma kako bile dobro uređene i markirane, ne obezbeđuju nas od lutanja ako ih ima veći broj i ako se ukrštaju. Kada svaka staza ima svoje mesto u sistemu staza onda nesporazuma ne može biti. Uz to, sistem nas tera da radimo planski i izbegnemo stihiju koja je danas tako česta. Pored sistema nužno je i određivanje načina uređivanja i obeležavanja staza, a za to je već potrebno da se utvrde pravila kojih bi se svi pridržavali. Ta pravila bi, bez svake sumnje, trebalo utvrditi na nivou cele planinarske organizacije.
Kada govorimo o objektima koji omogućavaju duži boravak u planini obično mislimo na planinarske domove, jer hoteli i moteli, kada ih ima na planini, prevazilaze naše mogućnosti. Ali, ni sa planinarskim domovima sada nije tako jednostavno kako je do skoro bilo.Sada njihova izgradnja, pa i održavanje, zahtevaju prevelike napore i materijalna sredstva kojih nikada nema dovoljno. Moramo se snalaziti i dovijati na razne načine, što smo, uostalom, i do sada činili. Danas je, svakako, teže nego što je to bilo u nekim ranijim periodima, ali su se pojavile i nove mogućnosti koje ne bi trebalo propustiti. Sve češće se dešava da škole u plninskim selima ostaju bez đaka, pa su izložene brzom propadanju. Neka planinarska društva su to dobro shvatila. Povezivanje sa školskim vlastima počelo je da daje i prve rezultate. Sve veći broj ovakvih škola prima nove stanare, koji se, za uzvrat, brinu o njima i održavaju ih.
Ali, još veći značaj mogu imati kolibe i pojate, koje sve češće nalazimo u napuštenom stanju. Njihov položaj na planini može biti vrlo zanimljiv za planinare, jer su najčešće udaljene od naseljenih mesta, pa se prosto nameću kao moguća privremena skloništa. Njihovo spašavanje bi mogao biti naš, koliko plemenit, toliko i koristan zadatak. Ako nisu sasvim napuštene, uređivanje odnosa sa vlasnikom nužno je, da ne bismo sebe nepotrebno dovodili u nezgodnu situaciju.
Šumari često prave privremene barake na mestima gde obavljaju neke radove. Kada radove završe barake najčešće ostaju napuštene i brzo propadaju. Nekada su one na mestima u planini koja, takođe, mogu biti pogodna za privremena planinarska skloništa.Njihovim održavanjem one bi dugo mogle biti mesta na planini na koja planinar može računati. Uređivanje odnosa sa vlasnikom nije teško, jer se radi o obostrano korisnoj delatnosti.
Objekti za vodu mogu biti vrlo različiti: od vodovoda do cisterni za sakupljanje kišnice. Sve to zavisi od konkretnih okolnosti i od tipa planine, jer neke planine imaju izvore na svakom koraku, a na drugoj oni mogu biti vrlo retka pojava. Kako će na određenom mestu biti rešeno pitanje snabdevanja vodom zavisi i od objekta uz koji se to pitanje rešava. Kod izgradnje planinarskih domova ovo pitanje mora biti rešeno i to ne samo radi vode za piće već i za druge potrebe vezane za duži boravak. Najbolje rešenje je vodovod, sopstveni ili javni, ako je to moguće. Ako je dom oslonjen na vodu sa nekog obližnjeg izvora, onda je najbolje da se taj izvor uredi podizanjem česme od tvrdog materijala. Trajnost takvih objekata vrlo je bitna, pa je angažovanje stručnjaka (hidrolozi, građevinari) takoreći obavezno.
Ali, potrebe za vodom nisu vezane samo za planinarske domove i druge objekte za duži boravak na planini. Duž planinarskih staza kuda se češće hoda poželjno je da se obezbedi mogućnost snabdevanja zdravom vodom za piće. Neke planine, kao Jastrebac na primer, obiluju izvorima, ali oni najčešće nisu uređeni. I oni se mogu urediti podizanjem česmi od tvrdog materijala. To je, međutim, skupo, a skopčano je i sa teškoćama oko iznošenja materijala potrebnog za izgradnju takve česme. Srećom, može se napraviti sasvim dobra česma jeftino i od materijala koji se može naći oko izvora. Sve što se mora unapred pripremiti jesu točilo i komad plastične folije. Kao točilo može poslužiti svaki predmet kojim se voda može sakupiti i usmeriti tako da obrazuje mlaz, Najpogodnije su cevi. Do izvora se mora doneti i potreban alat. Šta će od alata biti potrebno zavisi od sastava zemljišta oko izvora. Nešto čime će se kopati uvek je potrebno, ali uvek je potreban i neki sud (veća konzerva, lonac ili kantica). Kada se sa potrebnim alatom dođe do izvora prvo se pristupa njegovom čišćenju. Nije dovoljno da se očisti od stranih predmeta (lišće, granje, rastinje), već ga treba i više puta oprati. To se čini tako što se voda u izvoru dobro zamuti, a zatim se, ponetim sudom, ili rukama iscrpka voda i to što potpunije.Zatim se sačeka da se izvor ponovo napuni vodom. Postupak zamućivanja, crpkanja i čekanja da se voda ponovo naviri ponavlja se sve dok se voda potpuno ne izbistri. Tada se pristupa najvažnijoj radnji od koje zavisi uspeh celog poduhvata. Prvo se u okolini nađe glina. Ako je tu nema, onda se i ona mora doneti. Ali, nije nužno da glina bude sasvim čista, kakva se koristi u grnčarstvu, dovoljno je da bude takva da se može mesiti i da se njome može napraviti vodonepropustljiva barijera. Kada se glina pripremi postavlja se točilo i to tako da može sakupiti svu vodu iz izvora i usmeriti na mlaz koji će imati pad od najmanje 20 cm. Posle postavljanja točila, pripremljenom glinom, voda se usmerava prema točilu, a zatvaraju se svi otvori kojima bi voda mogla teći van točila. Važno je da se ovo uradi vrlo savesno, jer ako ostane i najmanja mogućnost da voda teče mimo točila, gubljenje vode u mlazu, vremenom, biće sve veće, pa će naša česma brzo ostati bez vode.
Ako smo do sada sve dobro uradili, ostaje nam da zatvorimo izvor tako što ćemo naređati kamenje pogodnog oblika preko izvora. Posle prvog sloja kamenja postavlja se folija, čiji je zadatak da zaštiti vodu u izvoru. Preko folije nastavljamo da ređamo kamenje nastojeći da oblikujemo česmu. Ovakve česme mogu trajati dugo, ali ne očajavajte ako vam se desi da vam voda pobegne. Potrebno je samo da ponovite ceo postupak izbegavajući greške iz prvog. Uostalom, niko se nije naučen rodio. Tuđe iskustvo je korisno, ipak, pravog znanja nema bez ličnog iskustva. Znati i umeti nije isto.
Наслов: Uredjenje planine 
4/9/2008, 23:20
